Pripovetka o Izvanzemaljki Izi

Note: Svaka licnost sa stvarnim likovima I dogadjajima nije slucajna. Beograd, 2011

Bila jednom jedna devojka zvana Gospodjica M. Iako je vecina ljudi njenog godista vec odraslo, i imaju zrela i “odrasla” razmisljanja, ova devojka i dalje zivi sa nevinim pogledom na svet i u mnogo slucajeva reaguje na nacin svojstven detetu.

Kao i svake godine raspustu je kraj i opet dolazi taj novi pocetak, ovog puta novog sveta. S tim da njoj nije sasvim nov. Sa vec utvrdjenim drustvom dolazi pred vrata, gledajuci druge ljude i vidi ih same. Iako je gomila, opet su sami za sebe, i cine joj se uplaseni. Tek mnogo kasnije shvata da su to njeni osecaji koje je prenela na njih, kao sto bi se ona osecala da je bez svoje cetvorke. Iako su se odavno dogovorile da se drze zajedno, i da ih je bas briga za ostatak, da su same sebi dovoljne, njoj nije bilo dovoljno. Ona bi rado zakoracila u tu gomilu i prihvatila te do tada nebitne ljude. Naravno, to njima ne moze priznati, zna kakve bi poglede dobila, i verovatno prekor koji bi neka prilepila, neka ne. Precutace, bice mozda vremena za druzenje kasnije.

Mala, stara Japanka otvara vrata i pusta ih unutra. Ucionica je mala, a njih je previse. Cetvorka je ostala bez mesta za sedenje i zauzela srednji tok zida, tacno iza nekog decka i neke devojke koji su se, kako je izgledalo, tada upoznali. Decko nije ostavio neki preveliki utisak na Gospodjicu M. osim sitnice da je nesto od onog sto je Japanka pricala napisao pogresno. Osmehnula se i na trenutak osetila superiornost. Ovo je bio lep osecaj. Osmeh se rasirio. Paznju sa samolikovanja je skrenula devojka ispred Gospodjice M. Devojka plameno crvene kose i nemirnog tela. Ona jednostavno nije mogla sedeti mirno. M. se odmah setila recenice “kao pundravce u guzici da ima.” Svakih par minuta joj je misteriozna devojka odvracala paznju sa price koju su pokusavali da ispredu buduci profesori. Svakim pokretom, a nije ih bilo malo, a pogotovo sto su bili i neartikulisani, joj je ponovo krala pogled i lepila ga za svoju plamenu kosu. Nakon primanja brucosa, otisli su, i M. je zaboravila na nemirnu devojku. Sve dok nisu dosla predavanja.

U toku je bilo jedno od predavanja drustvenih predmeta. Predavacica je uporno pokusavala da ih zainteresuje za materiju koju ni ona sama nije znala. Tada je M. prvi put cula Izvanzemaljkin glas. Prenuo ju je iz dusevnog spavanja, mada je mozda nacin na koji je govorila to vise ucinio. Kao i ono o cemu je pricala.

Tada je prvi put cula za Njega. Nacin na koji je objasnila njihov odnos, doneo je nevericu Gospodjici M. Takvo poznavanje dvoje ljudi ne postoji, eventualno na filmu, a i tamo izgleda izvestaceno i preuvelicano. Odmah je u glavi stvorila mentalnu zabelesku, ova devojka je ili lazov, ili voli paznju, ili jednostavno veruje u takve nerealne stvari i od muve pravi slona. Na nju bi trebalo zaboraviti i neobracati paznju. Poznanstvo sa osobama cija je ne glava, vec celo telo, izuzev skejterki, u oblacima ne odgovara M. Svakim sledecim kontaktom sa Izvanzemaljkom cinila ju je nervoznom i uznemirenom. “Zasto ova devojka ovako utice na mene?” – pitala se M. Ponovo je zanemarila Izvanzemaljku.

Lektorka objasnjava kanjije, M. je vise i ne selusa, zna to. Po ko zna koji put joj je neizmerno dosadno. Posebno jer 1 od 4 ljudi nije dosla, i dopalo je da sedi sama. Izvanzemaljka i sajkik kasne, i punim ustima hrane sedaju iza nje. Samo joj je jos to falilo. “M! Sta radimo!?” podviknula je Izvanzemaljka prepunih usta. Podigavsi knjigu, pokazala je deo koji su obradjivali. Nacin na koji se obratila sajkiku, doneo je utisak M. da joj se podsmevaju. Sa njima vise nece pricati. Takvog se ponasanja nagledala, sada ga bar moze izbeci. Svakim daljim kontaktom i njenim izjavama joj je isla sve vise na nerve. Poslednja kapa koja je dovela do totalne netrpeljivosti je bila njena recenica “Naravno da nisam to prevodila!” – na pitanje da li je doprinela radu cele klase. Da je M. malo hrabrija, i odvaznija, mozda bi joj sve sasula u lice i iznela svoje nezadovoljstvo doticnom osobom. Ali kao i uvek, i ovaj put je precutala.

Jedan od poslednjih momenata ove ere, bio je odlazak na Kalemegdan, i nekako seu se Izvanzemaljka (Izi) i njen brat nasli tu. M. je besnela u sebi sto su i oni posli, ali naravno, i dalje nije nista rekla. Posle sat vremena, vec ju je bolela glava od njenih grubih pitanja i glasnog izrazavanja cudjenja. Iako je Izi pokusavala da uspostavi neki razgovor i razvije pricu, M. joj je odgovarala smoreno i nezainteresovano, bivajuci dosledna svom dosadasnjem misljenju. U jednom trenutku je otisla kuci, ostavljajuci ostale da nastave druzenje.

Kada je M. ispricala majci efekat kakav Izi ima na nju, njena jedina recenica je bila “Vas dve cete na kraju biti najbolje prijateljice.” M. se prenerazila, misleci u sebi koliko je njena majka daleko od istine, i da je bar ovaj put zestoko pogresila.

Vec neko vreme je imala sve ljude sa klase na facebooku, a Izi je odlicno izbegavala da doda, iako ju je videla na mrezi. Nevidjeno se iznenadila kada je jednog dana videla zahtev s njene strane. Prihvatila je, da ne ispadne nepristojna. Nakon preliminarnog pregledanja Izinog profila, zakljucila je da imaju dosta zajednickih interesovanja, bar sto se knjiga i filmova tice. Iako su sada komunicirale ponekad, M. je imala konstantan osecaj da je sve sto Izi kaze ironicno, ali se trudila da zanemari taj osecaj. Jednog dana joj je poslala poruku, zajedno sa jos dve koleginice, predlozivsi da odu u bioskop posle prvog ispita. Kada je i taj dan dosao, i kada je M. rekla ostatku cetvorke da se dogovorila sa drugim ljudima da proslave kraj prvog ispita, zezali su je pricom da ih ostavlja zbog novog drustva. Tek dosta kasnije je shvatila da iza toga ima jos nesto, ali nije bila sigurna sta tacno.

Kako je vreme odmicalo, M. nije ni shvatila kad su Izi i ona presle tu granicu, i pocele druzenje. Dosta dugo joj je trebalo da se oslobodi onog osecaja da je Izi uvek ironicna kad prica sa njom.

Iako veoma luda devojka, vremenom joj je toliko prirasla za srce, da kad se M. osvestila, nije mogla reci kad se to tacno desilo. Potpuno je zaboravila na one momente netrpeljivosti, cak ih se vise nije ni secala. Njeno misljenje je postalo vazno, i dobila je mesto M.-inoj podsvesti kao osoba cija slika iskoci kad se prica o najblizim prijateljima. Takodje, dobila je i pridev “moja”, kad se o njoj govorilo ljudima koji je nisu znali, a i onima koji jesu. Za M. to je jedan od nacina pokazivanja vaznosti osoba.

Nebitno je koliko dugo poznajes neku osobu, i koliko je cesto vidjas, ako je kad se vidite, za vas kao da izmedju nije bilo tog vremena, kao da ste do malopre bas pricali o nekoj gluposti, a sad samo promenili temu. Imate osobu u svom zivotu koju vidjate, sa kojom se cujete svaki dan, i koju poznajete godinama, a onda neko za koga nikad niste ni pomisljali da cete poznavati, uleti u vas zivot i za kratko vreme preuzme vazniju stolicu od ove prethodne.

Kod nje postoji toliko stvari koje su vama nelogicne, ali ih ne prebacujete. Nemate potrebu. Ona je takva, pa takva. Znate da fixnim telefonom ne prica, da se ne javlja redovno, cesto zaboravi da se javi, zivi u svom svetu i ima milion planova, u koje duboko veruje da ce se ostvariti. A jedino sto vi zelite je da vas ukljuci u neke od tih planova, tj. da vas ima u vidu i da treba da budete tu u nekom aspektu njenog zivota.

Kada one stvari koje su vas ranije nervirale pokusavate drugima da objasnite da nisu onakve kakvim se cine, i da je ona zapravo divna, znate da ste zaglibili. Kada shvatite da je jedina osoba na koju ne mozete da se naljutite, ma sta ucinila, a pre toga ste besneli na sam pomen njenog imena, jos vise ste zaglibili. Kad ona pati, i vas stomak nema mira, pocinjete da verujete u njene price o empatiji.

Gospodjica M. je poznata da ne ume na vreme da skonta sta se desava drugima, i da je blentava nekad za tudja osecanja i ne vidi da im treba pomoc. Ali, onda je dovoljan pogled na Izi, i da pored “samo jedne facijalne ekspresije” vidi da nesto stvarno nije u redu, i da je to sada “zabrinuta facijalna ekspresija”.

Svaki put kada Izi izjavi neku lepu stvar o M. i nekim njenim osobinama, M. ostane u cudu. Kako je moguce da neko to vidi, i tako tumaci, kad ni sama M. to ne shvata kao svoju vrlinu? Svi pricaju da se posebna veza izmedju ljudi vidi kad je tisina izmedju njih prijatna. Do skoro, M. je mislila da je to samo za druge. I onda nakon 5 sati provedenih u Izinoj sobi citajuci neku njenu knjigu, a Izi crta, slucajno pogleda na sat, i malj je lupi po glavi da joj pokaze koliko joj je bilo prijatno u tom stanju.

Situacija – M. prica, tema je nebitna, ako se slucajno prekine necim ili od strane nekoga, kad ta trca osoba zavrsi, Izi kaze “…i sta je dalje bilo?”, gde ne ucini da M. pomisli kako njene stvari nisu vazne. Mnogo puta je samom pricom i samim svojim prisustvom ucinila da M.-ino samopouzdanje poraste. Uz Izi stvari se nekad ne cine tako nemogucim.

M. zna da je Izi jaka, i da mnogo moze da izdrzi, da nikad nece priznati slabost i u retkim situacijama reci da joj je tesko. Zapravo, to ce se desiti tek kad taj period prodje. A to sto se njoj vidi, cini jos veci problem Gospodjici M., jer ne zna na koji nacin da pomogne, sta da kaze, jer u Izinom slucaju tapsanje po ramenu ne vredi. Onda M. pomisli da bi joj bolje bilo da se misli odvrate od toga, pa smislja razne nacine da to ucini. Ponekad ne zeli da pominje te trenutke pred njom, da je ne bi podsetila na bolne trenutke, iako zna da ih nikada ne sklanja s pameti. Najgori trenutak za M. je onaj kad shvati da ne moze da pomogne da se sve resi do kraja, i da na kraju dana Izi ostaje opet sa teskim mislima. Koliko puta je osetila da izdaje Izi jer ne zna kako dalje, jer nije uspela da sredi stvari.

Jedna od svetlih tacaka je bio On. Ako je iko to mogao da ucini, da joj sve brige odagna, onda je to On. A sad kad I njega trenutno nema tu, kako onda? Cime utesiti osobu cija je uteha utamnicena I ukradena od nje same? Sta reci, sta uraditi, sta novo smisliti?

Jedini zakljucak do kog je Gospodjica M. dosla je – samo budi tu. Mozda ce to pomoci malo, na koji trenutak skrenuti misli I razveseliti Izvanzemaljku.

 

~*~

Ova prica nema definitivan kraj. Pisac se nada da se nece ni zavrsiti, I da ce Gdjica M. & Izi imati mnoge dalje poduhvate o kojima ce pisati.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

About itanadean

Sta bih mogla da vam kazem o sebi? Da procitate pripovetku o Izvanzemaljki Izi. Pisana iz perspektive mog prijatelja, i ja sam bila iznenadjena gledajuci se kroz oci sveta... ali nista nije promenilo, to sta drugi ljudi misle o meni se mene savrseno ne tice. Tice me se Kosmos, Put, Dusa, ljubav, umetnost, odnosi medju ljudima, alhemija, magija, okultno, DNK nauka, i svi neobicni, posebni ljudi s kojima imam cast da delim Vreme zivotnog puta.
This entry was posted in Fiction. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s